PČELARSTVO NA NAŠIM PROSTORIMA

Za vreme cara Dušana

Car Dušan (1331-1355)

Sin kralja Dečanskog Dušan, dolazi na presto kao kralj, a 1346. proglašava se u Skoplju za cara. On proširuje srpske granice, obuhvatajući i Epir i Tesaliju sve do Peloponeza u Grčkoj. Podiže veliki pčelinjak na Slatini koji se protezao od: "planine Gramos u Grčkoj do brda Stražnika, od Stražnika strmo preko potoka i livada do Golog brda i tamo putem do Makineša, niz njenu dolinu preko Golog brda i od Golog brda do Patkovog brda". Na ovom prostoru bilo je na hiljade košnica. "To je bio najveći pčelinjak svih vremena koji je Srbija ikada imala..." Kakva je divota to morala biti u proleće kada se one divne gore i plodna polja zaodenu cvećem, kakav je to morao biti raj na zemlji; kaže naš veliki pčelar Jovan Živanović. Car Dušan je na pčelinjaku postavio deset najiskusnijih pčelara iz cele zemlje.

Pčelinjak je ustupio svojoj zadužbini manastiru Svetog Arhangela Gavrila i Mihaila u Prizrenu. Kada su kasnije Mlečani zauzeli tu oblast, ni jednom rečju se ne spominje pčelinjak na Slatini koji je imao više hiljada košnica.

Mnogobrojnim poklonima sela, zaseoka, trgova, poljoprivrednih imanja, vinograda, crkava, pčelinjaka i pčelara manastiru Hilandaru, tokom trinaestog i četrnaestog veka, manastir Hilandar je narastao u najveći crkveni posed srednjevekovne Srbije, na prostoru od Soluna do više Paraćina. Manastir postaje snažan izvor državnih prohoda kome je "temelj ekonomskom životu zemlje dao".

Prilikom posete manastira Hilandara 1976. godine, od strane delegacije Srpske akademije nauka i umetnosti, akademik Pavle Savić piše: "...Imali smo tada priliku da neposredno doživimo susret sa davnom prošlošću našeg života i, istovremeno, kontinuitet koji nas za nju veže..."

Poslednji član loze Nemanjića Nejaki Uroš (1355-1371) daruje Hilandaru selo Nevidovo u Zastrumi, sa uljanikom i svim pravima i medjama, pa se sa mladim carem Urošem dinastija Nemanjića gasi.

Sveštena lica pri Ohridskoj arhiepiskopiji predavali su crkvi pčelinji vosak kao duhovni dohodak, zvani "popovski bir". Dohodak je bio razrezan prema bračnim parovima episkopije, pa je delom služio i za izdržavanje pripadajućeg sveštenstva. Neki sveštenici manastira Prohor Pčinjski, zvani "tasiljdari", sakupljali su vosak u ime milostinje za manastir. Ubrani prihod u vosku često je bio veći od doprinosa manastirskog vinograda.

Predavanje "Pčelinjeg desetka" kraljevskoj i manastirskoj vlasteli bio je obavezan za sve pčelare. Međutim, bilo je i slučajeva da su neki voljom vladara ovoga bili oslobođeni. Naredbom cara Dušana bio je oslobođen grad Serez u Grčkoj i crkva u Orehovu, u blizini Delfijskog proročišta. Ston na Pelješcu u sastavu srpske države plaćao je desetak na košnice sve dok noje ustupljen u četrnaestom veku Dubrovačkoj republici kojoj je kasnije umesto desetka morao davati dve trećine ubranog prihoda sa pčelinjaka.

Transport robe se obavljao karavanima u kojim je učestvovalo po trista konja sa ljudima i oružanom pratnjom. Nije bilo retko da karavan bude opljačkan. Dešavalo se i da karavani napadnu seoske kuće u nizinama i da pored ostalog pokupe i odnesu košnice zajedno sa pčelama. Pratioci karavana "ponosnici", pripadnici vlastelinskih i manastirskih imanja dopremali su na tržište med i vosak. Posredstvom Dubrovnika otkupljivana roba je odlazila dalje na zapad.

Kotorani i Dubrovčani iz Primorja, sklapali su sa susedima planincima ugovore zvane "pripaša", po kojima su stoku, ali i pčele sa košnicama poveravali gorštacima na ispašu. Ugovorom je bilo predviđeno da sva stečena dobit i eventualne nastale štete, podjednako dele ugovorene strane.

Zbog krutih trgovačkih propisa, velikih taksa, carina, prava preče kupovine, ugrožene bezbednosti transporta i dr. trgovina je bila veoma otežana. Postojala je takozvana "prevazma", kada je prav odgovarao za krivog. Na primer, ako bi neki Venecijanac ostao dužan nekom Dubrovčaninu za med i vosak iz sklopljenog ugovora, dug bi se naplaćivao od prvog Venecijanca kojeg bi uhvatili. Ili, ako bi se neki brod nasukao ili razbio uz obalu, sva roba koja bi se nalazila na brodu pripadala bi vlasniku obale.

U srednjovekovnoj Srbiji pisane su i prevođene knjige o medicinskoj znanosti, najvećim delom iz starogrčkih knjiga, u kojima se pominju Hipokrat i Galen. Pominju se lekovi biljnog porekla protiv kašlja, spravljenih od belog luka prženog sa medom, ili lekovi od mešavine mada, vina i sirćeta. U nekim priručnicima govori se o pčelinjim bolestima "pčelam pogubam" i o njihovom lečenju.

U to vreme potrošnja voska u srednjoj i južnoj Evropi bila je tako velika da je proizvodnja jedva podmirivala postojeće potrebe, radi čega su ovi proizvodi uvoženi i sa strane. Prema navodima našeg istoričara i državnika Čede Mijatovića.

Slična je situacija bila i u Srbiji "Koliko je, piše on, bila crkva i kapela u srednjem veku, koliko je u svakoj sveća i kandila danonoćno gorelo pred ikonama i u kući paljeno"...

Pčelarski časopis "Pčelar" broj 4, April 2001