PČELARSTVO NA NAŠIM PROSTORIMA

U nekim delovima Srbije nakon 1804

U vreme kneza Miloša oko svake kuće u Homolju bio je šljivar, a oko okućnice i kovanluk sa pčelama. Košnice su stajale na sunčanoj strani zasađenoj ponekom voćkom pogodnom za prihvatanje roja prilikom rojenja. Košnice pletene od bele loze ili paviti, bile su kupastog oblika zvane pletare ili vrškare. Radi zaštite od mraza na vrh košnica stavljali su svežnjeve trava svezanih pri vrhu. Preko zime leta su zatvarali gužvama trava i samo kad su dani topliji leta su otvarali da pčele dobiju svež vazduh, košnice su mazali matičnjakom. Kađenje tamjanom do rojenja obavljali su dvaput nedeljno, sredom pre izlaska sunca i petkom posle zalaska. Nakon rojenja kadili su ih svakih petnaest dana. Pri rojenju pčelar je podmetao praznu vrškaru natrljanu matičnjakom pod leto stare košnice i sa zapaljenom težinjavom krpom govorio: Mat, mat lepa bubo, Mat, mat vredna bubo, Kupi roj lepa bubo, Sakupi ga vredna bubo... Košnice sa uhvaćenim rojem pčelar je spuštao na zemlju i preko nje bacio gunj ili šubaru neprestano kadeći je da bi umirio pčele. Roj sa grane stresao je rukom, a ako je uhvaćen visoko onda bi ga stresao vilama. Odbegli roj nisu jurili već bi preko njega bacali busenje, gužve sena, šubaru ili bilo šta. Prvi roj zovu roj, drugi kopilan, koji je inače slabiji i ne bi mogao prezimiti. Staru košnicu ostavljenu za iduću godinu zvali su "priplodka". Slabije košnice su prehranjivali od januara do marta istucanim šećerom ili rastopljenim medom u mlakoj vodi, postavljenim ispod vrškare. Med su vadili pošto su prethodno pobili pčele, pa je med bio nečist.

Isceđeni med su razlivali u zemljane sudove i zadržavali za sebe, ili su jedan deo prodavali. Istopljeni stvrdnuti vosak razliven u sudu zvali su "sirac". Kilogram meda koštao je tri groša, a kilogram voska tri dinara.

Poslove na pčelinjaku obavljali su o verskim praznicima. Na Prokopijev dan 21. jula podrezivali su saće. Pčelar bi najpre protrljao ruke sa medom, nadimio košnice sa donje strane da se pčele povuku pri vrhu vrškare, a zatim sa oštrim nožem podsecao je donji kraj saća i stavljao ga u činiju. Nikad ne podseca sve košnice već tri, sedam ili jedanaest, već prema tome koliko ih ima. Na kraju ponovo nadimi pčele zapaljenom krpom, a krpu baca ispred zadnje košnice i odlazi iz pčelinjaka ne okrećući se. Košnicu koja izgubi maticu nazivaju "udovica" ili "bezmatak" i ostavljaju je da propadne, jer ne znaju da proizvedu novu maticu.

Od pčelinjih štetočina ubrajaju mrave, miševe i ptice žune. Od bolesti znaju samo za pčelinji proliv i metilj. Za proliv misle da dolazi u vreme kišnih dana, a za metilj veruju da nastaje ako se oko košnica radi sa nečistim rukama. Grabež smatraju najopasnijim pomorom pčela koji matica prvo oseti i zujanjem alarmira ostale pčele za borbu posle čega na pčelinjaku ostaje na stotine mrtvih pčela. Pčelari se od grabeži brane prenoseći ugrožene košnice noću na skrivenije mesto.

Za pčelu veruju da je stara koliko i ljudski rod. Veoma je poštuju i smatraju da je greh ubiti je. Zovu je blaga ili medna buba. Pčelari najvećim delom proslavljaju kao krsnu slavu Prokopijev dan, Svetu Petku i Svete Vrače.

U homoljskom kraju ima mnogo praznoveraca o pčeli. Da bi pčelinjak napredovao treba opkopati budakom tako da na početnom i završnom mestu okopavanja načine krst na zemlji u koji pobadaju šipku i na nju stavljaju kaptar najstarije košnice. Pčelinjak kade tamjanom ili zapaljenom težinjavom krpom tri puta svakog praznika, počev od Blagovesti pa do Đurđevdana, kako bi se ispunilo 41 kađenje. Po običaju među košnice ne sme zalaziti nikakva stoka, a naročito ne psi. Da pčele ne bi dobile metilj strogo se pazi da niko neumiven ne ulazi u pčelinjak. Smatraju da pčele ne vole miris belog luka i miris rakije, ali da vole miris duvana. Mesto pčelinjeg uboda mažu medom, ili stavljaju kakav kamen-belutak da stoji neko vreme na ubodenom mestu. Ako roj padne na onog ko drži košnicu savetuju mu da stoji mirnno i da samo duva preko nosa da ga pčele ne bi napadale.

U narodu postoji priča kako je majčin jedinac otišao u vodenicu udaljenu od sela i kako ga je đavo u gluvo doba noći na prevaru uhvatio i udavio. Na majčine suze za jedincem Bog se smiluje i naredi Svetom Arhangelu da pronađe sina. Svetac posluša i izvesti da ga je pronašao mrtvog pod vodenicom. Bog pozva ojađenu ženu i reče joj: "Idi kući i ne plači više. Od tvojih suza stvoriše se pčele čijom će se pogani svako hraniti samo ne onaj koji ti je sina udavio". U narodu se veruje da đavo jede sve, samo ne med i da ne trpi miris voska. Žena posluša i vrati se kući gde zateče sina živa i zdrava kako skida sa kola vreće donetog brašna iz vodenice, a majka se prekrsti i uđe u kuću.

U narodu je običaj da na Badnji dan pčelar džara vatru i govori: "Koliko varnica u ognjištu toliko trmki na pčelinjaku". Domaćica stavlja na Božić slamu na svaku trmku da bi se pčele bolje rojile, a i da tuđice ne kradu med. O Pokladama na Belu nedelju pčelari su sa težinjavom krpom kadili svaku trmku i obilazeći triput oko pčelinjaka govorili: "Prođoh, okadih i ne rasterah blage bube". Zatim bi zapaljenu krpu okačio na neko rodno drvo na trmčaniku da potpuno izgori. Ovo su radila samo muška čeljad, nikad žene.

Na pčelinjaku se nikad ne radi sa košnicama na dan cara Konstantina i carice Jelene. Za Svetog Prokopija veruju da je bio pčelar i kad mu je prema predanju jedne noći sve trmke pojela mečka on se od žalosti ubije, zbog čega ga Bog uze za sveca, a pčelari za krsno ime. Na taj dan se od svake trmke uzima pomalo saća i daje čeljadima da sa njega okuse med kako ih pčele ne bi ubadale i da ih ne bole oči. Košnicu koja se toga dana roji nikada ne ubijaju. Mnoge žene kupuju medno saće podrezano tog dana i daju ga kao lek protiv mnogih bolesti.

Prema predanju selo Knežica dobilo je ime po kneginji Milici koja je sa knezom Lazarom često dolazila u taj kraj radi lova. Tu knez Lazar podiže kovanluk, a selo dobi ime Knežica. Po drugoj verziji knez Lazar bežeći od hajduka iz sela Kladurova dođe u drugo selo gde ga meštani lepo primiše, pa selo dobi ime Knežica.

Kolubara i Podgorina

Obe oblasti nalazile su se u srednjem toku reke Kolubare, sa prilično razvijenim pčelarstvom, naročito u Podgorini. U mestima Obnici, Pričevićima, Babejiću i drugim susednim selima verovalo se da gajenje pčela ne ide svakom od ruke. Po podacima iz 1896. u okrugu je bilo 13.213 košnica i taj se broj stalno povećavao. Međutim, kasnije je došlo do opadanja, a kao razlog po mišljenju meštana bilo je rano košenje livada o Ivandanu, umesto o Ilindanu, kao što je to bilo ranijih godina, pa je na poljima nestalo rascvetanog medonosnog bilja. "Mi, kažu stariji pčelari, pogubismo pčele, tvrdeći da pčele hrani livada, a ne drvo".

Knjaževački okrug (Gurgusovac)

Prema podacima iz 1848. u okrugu je bilo 6.953 košnica na 5.249 poreskih glava, ali je kasnije 1866. taj broj opao na 2.965 društava. U narodu je bio običaj da se na dan svadbe pored drugih darova donosi u mladinu kuću i med na dar. Na sam dan venčanja mladoženja dočekuje mladu na kućnom pragu i daje joj da lizne med sa njegovog prsta, a potom je uvodi u kuću.

Krajinski okrug

Na 70.324 stanovnika u okrugu je 1866. godine bilo svega 2.625 košnica, a samo sedam godina ranije bilo ih je triput više. Ranije pod Turcima, Srbi su morali plaćati turskom paši Pazvan Oglu 0.5 para po jednom pčelinjem društvu, a sakupljanje dažbina vršio je bašknez preko svojih kmetova, buljubaša i pandura. Koliko je bašknez od sakupljenog poreza davao turskom paši, a koliko je zadržavao za sebe to se ne zna.

Boljevački okrug

Slično kao i u drugim krajevima košnice su postavljene na čistom mestu, u zavetrini, sa više sunca, a na prošće su stavljali konjske ili goveđe lobanje, zbog "uroka". Sve do rojenja pčele su kadili zapaljenom krpom ili trudom zvanim "krdža". Prilikom hvatanja roja pčelar stoji u sredini i mameći ih sa trmkom u jednoj ruci i matičnjakom u drugoj govori slične reči kao i pčelar u homoljskom srezu kada hvata odbegli roj.

Uhvaćeni roj nosi u pčelinjak tek uveče. Ako ga uhvati muško čeljade na njega stavlja nešto od muške odeće, ako ga uhvati žensko, preko trmke prebacuje suknju ili nešto slično. Ako roj beži, na njega bacaju busenje, vodu, pepeo ili bilo šta ponavljajući napred navedene reči. Da rojevi ne bi bežali domaćin uzima na Đurđev dan raonik i svrdlo, pa najpre raonikom, a zatim svrdlom napravi krug oko pčelinjaka, ostavljajući potom i raonik i svrdlo da prenoće pored košnica. Neki na Badnji dan obilaze oko pčelinjaka sa zapaljenim crkvenim kandilom. Da bi se pčele bolje rojile damaćin na Božić sa badnjakom i slamom pomalo opali svaku košnicu. Veruju da na pčelinjak ne treba ulaziti nepreobučen, niti dovoditi nekog ko nema pčele da ih ne bi urekao. Pčelama treba pristupati polako da se ne poplaše i među sobom pokose. Često se u narodu čuje blagoslov: "Da Bog da stekao bele pčele", što će reći: "da Bog da se obogatio".

Postoji priča u narodu da je pčela nekada bila bela, ali da je kasnije pocrnila. Kada je Bog stvarao zemlju pozove na dogovor sve životinje i sve se odazvaše pozivu osim ježa. Najzad dođe i jež jašući na zecu. Silazeći sa zeca pade pa se od stida sakri u trnjak. Bog posla pčelu da vidi šta to radi jež. Kad tamo, a on se valja govoreći: "Što mene zove Bog, zar on ne zna kako će zemlju stvoriti, zar ne zna da željeznim obručom obavijenim oko zemlje dobro pritegne kako bi brda iskočila gore, a ravnice udubile dole i voda imala kuda da ide". Čuvši to pčela zvrkne i poleti Bogu. Jež primetivši pčelu reče joj: "G...a ti jeo ko te poslao". Kad pčela ispriča Bogu šta je čula od stida pocrni, a Bog joj reče: "Tvoja će g...a od sada svako jesti i bez njih neće biti".

Druga verzija glasi: "Napravi Bog vodenicu. Sve je lepo uradio samo žito nije moglo padati izmedju vodeničkih kamenova. Bog pozove đavola da vidi da li je dobro napravio vodenicu. Đavo uđe i vide šta je Bog napravio ali ništa ne reče, već se vrati svom društvu. Bog onda posla pčelu da ode i da čuje šta će đavo pričati o vodenici. Pčela odleti i padne đavolu na kapu. Kad đavo dođe društvu svi ga stadoše pitati kakva je vodenica i valja li. Đavo im reče: Sve je lepo uradio samo se nije setio da napravi čeketalo kako bi žito samo padalo pod kamen za meljavu. Čuvši to pčela zvrkne i poleti. Tek tada đavo primeti da je pčela sve čula šta je govorio pa joj reče: G...a ti jeo ko te pratio. Pčela sve ispriča Bogu, ali od srama pocrni i tako je danas crna."

Pčelarski časopis "Pčelar" broj 6, Jun 2001