Med i krsna slava

U mnogim našim krajevima se u slavsko žito ne stavlja šećer već med, što je razumljivo i normalno jer ranije kada nije bilo šećera, poslastice su bile uglavnom zaslađivane medom. Ali nije samo to. Pčelinji med je odvajkada uvršten među tri Božija mira bez kojih se ne može:

U nekim krajevima se samo žito nosi u crkvu na osvećenje, a domaćin reže i lomi kolač kod kući sa svojim ukućanima i prijateljima. Taj svojevrsni narodni svešteni obred se u narodu naziva "dizanje slave". On se vrši na sledeći način:

Svi prisutni se okupe oko stola na kome je slavski kolač, žito, sveća, i vino u časi, muškarci poskidaju kape, i ustanu. Domaćin se prekrsti, pomene Boga i svetitelja koga slavi, celiva slavsku sveću i upali je. Onda "dolibaša" (gost koji stoji u prednjem celu, obično stariji i otmeniji gost), prekrsti se, okadi ikonu, kolač, zito, sveću i domaćina, predaje mu kadionicu, koji okadi sve prisutne koji se kako koga kadi klanjaju i pobožno krste. Dolibaša, zatim, u dubokoj pobožnosti, i domaćinskoj ozbiljnosti, redom izgovara "dizanje slave".

"U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
- Oče naš ...
...
- Ovo da kažemo za tri Božija mira bez kojih se ne može: belice pšenice, vinove lozice i pčelice. Da nam rodi u polju belica pšenica, u brdu vinova lozica, da se rojči i parojči pčelica, muške i ženske glave koje o njima radile žive i zdrave bile.
...

Ovu divnu narodnu molitvu, koja se izgovara prilikom rezanja slavskog kolača, u valjevskom kraju, zabeležio je prota Živko Todorović, sveštenik lelićski i valjevski. Na isti način može se lomiti kolač u celom našem narodu, tamo gde sveštenik nije u stanju da stigne.[7]