Falsifikovanje meda

Budući da je med skuplji od šećera, u nekim zemljama i nekoliko puta, uvek se našlo nesavesnih pčelara koji su nastojali iskoristiti tu činjenicu, da bi se na lak način domogli velike zarade. Takvi nečasni pčelari mnogo su škodili pčelarstvu jer su potkopavali poverenja potrošača i škodili pčelarima koji u svoj posao ulažu mnogo truda i sredstava da bi potrošačima pružili zaista ono sto traže.

Med se može falsifikovati na dva načina: bez pčela ili s pomoću pčela; u kanti ili u košnici. Najjednostavniji i najprimitivniji je način da se obični šećer otopi pomoću vode u gusti sirup i pomeša sa prirodnim medom. Tako se povećava količina meda i šećer proda po višoj ceni.Umesto šećera može se uzeti grožđjani šećer (glukoza) koji dolazi u trgovinu u obliku gustog sirupa. I jedan i drugi falsiofikat mogu se lako otkriti pomoću polariskopa. Prirodni cvetni med optički je levo aktivan, a otopljeni šećer i glukoza su optički desno aktivni. Ako se cvetnom medu doda izvesna količina šećernog sirupa ili glukoze, uz dekstrozu koja već postoji u medu, a koja je takođe optički desno aktivna, polarizacija skreće udesno i falsifikovani med postaje optički desno aktivan čime se razlikuje od cvetnog meda.

Mnogo je teže ako se za falsifikovanje upotrebi invertni šećer. On se otkriva pomoću hemikalije koja se zove anilinski hlorid. Čist med ostaje nepromenjen, a falsifikovani se tom hemikalijom oboji u crveno. Taj način nije uvek pouzdan, pa se traže sigurniji načini. Med i invertni šećer po svojem sastavu su slični, ali se po nečemu razlikuju. Na tim razlikana temelji se prepoznavanje pravog meda od falsifikata. Med, kao prirodni proizvod, sadrži u sebi mineralnih sastojaka, a invertni šećer, koji se dobija od običnog rafiniranog šećera, tih sastojaka nema.

U novije vreme nesavesni pčelari imaju običaj da pčele prihranjuju obilno šećernim sirupom. Pčele invertuju taj sirup (saharoza se raspada na dekstrozu i levulozu) i ostavljaju u saće. Pčelar saće izvrca i dobija med.

Iako je takav med proizvod pčela, ne može se uzeti da je pravi med jer je u njemu sam šećer, bez prirodnih sastojka koje medu daju punu vrednost. Ali ako uzorak sumnjivog meda pokazuje veći postotak saharoze nego što med obični ima med, postoji sumnja da je taj med dobijen od šećera. A poznaje se i po tome što u sebi nema prirodnih sastojaka.

Nekad pčelari u jesen izvade med i pčele prihrane šećerom. To nije falsificiranje jer se tako za ljudsku hranu dobija vredniji proizvod, pravi med, a šećerni sirup, koji ostane u košnici, za pčele je sigurnije za zimsku hranu, jer u sebi nema neprobavljivih sastojaka kao poneke vrste prirodnog meda, osobito medljikovca.

Prepoznavanje falsifikovanog meda: gustina falsifikovanog meda je manja od gustine pravog meda sa mineralnim sastojcima. Gustina pravog meda je oko 1,4 a falsifikovanog negde oko 1,3, stoga nam jednostavno merenje na vagi može pokazati koji je pravi med, a koji falsifikovan. Težina tegle u koju stane kilogram meda je oko 280g, tako da je njena težina sa medom 1280g, a težina iste količine falsifikovanog meda, zbog manje gustine je 1210g-1220g. Takođe, preteranim grejanjem med gubi ukus i aromu, ali menja i boju. Pregrejan med potamni, ukus mu postaje gori, a fina aroma nestaje.