Istorija lečenja pčelinjim otrovom

Pčelinji otrov je krenuo svojim kolebljivim putem empirike narodne medicine kao antireumatsko sredstvo. Kasnije je uključen u sistem zvanične medicine na osnovu dobrih terapeutskih rezultata njegove primene u praksi. Pomanjkanje razjašnjenog farmakološkog mehanizma njegovog antiupalnog dejstva ometalo je utvrđivanje otrova kao savremenog terapeutskog sredstva. Podaci o primeni pčelinjeg otrova kao leka (protiv bolova i opadanja kose, za lečenje rana) sreću se i u spisima drevnih prirodnjaka i lekara: Hipokrata (V-IV vek pre nove ere), Plinija (I vek) i Galena (II vek). U novije vreme lečenje pčelinjim otrovom je prošireno prevashodno u Evropi. Godine 1864. peterbuški profesor M. I. Lukomski opisao je lečenje ujedima pčela -bolova u zglobovima, neuralgije, srčanih bolova i dr. Česki lekar F. Terc je u nekoliko članaka, objavljenih u bečkim medicinskim časopisima između 1888. i 1912. godine, izneo rezultate koje je postigao u lečenju ujedima pčela kod stotine pacijenata bolesnih od reumatizma, neuralgija i dr. Terc saopštava o 544 potpuno izlečenih (82%) od reumatizma od ukupno 660 pacijenata koje je podvrgao lečenju. U periodu 1897-1915. godine pojavile su se naučne publikacije profesora praškog univerziteta Langera, posvećene lekovitim svojstvima pčelinjeg otrova primenjenog u terapiji dečijeg reumatizma, hemijskim i farmakološkim svojstvima otrova i pripremanju kurativnih rastvora za injekcije.

U periodu posle 30-tih godina do danas terapija pčelinjim otrovom dobila je široku društvenu i državnu podršku u SSSR-u. Naučni medicinski savet u Ministarstvu narodnog zdravlja SSSR-a izdao je 10.III 1959. godine instrukciju o lečenju pčelinjim ubodima. 

Pored korišćenja prvih preparata s pčelinjim otrovom široko primenjivano u SSSR-u lečenje ubodima pčela omogućilo je da se steknu značajna klinička iskustva u terapeutskim mogućnostima pčelinjeg otrova. Primeri koje dalje navodimo većinom su deo ovog iskustva. Grupa bugarskih lekara takođe je doprinela utvrđivanje otrova kao terapeutskog sredstva.

Bronhijalna astma je ozbiljno hronično alergično oboljenje u lečenju kojeg se primenjuju antispazmodicni lekovi , antihistaminski i glikokortikoidni preparati, elektroterapija i specifična desenzibilizacija. Razlozi za uključivanjeg pčelinjeg otrova u tu kombinaciju antiasmaticnih sredstava su njegova svojstva da stimuliše hipofizno-kortikosuperrenalni sistem,da smanjuju imunološku reaktivnost organizma i verovatno da sputava biosintezu medijatora tipa "sporo reagujuće supstance anafilaksije". 

Fiškov (1954) i Vojtik (1954 ) saopštili su da su postigli pozitivni rezultat kod približno 50% astmatičara lečenih uljanim rastvorom pčelinjeg otrova. Posebno dobar terapeutski efekat ostvaren je kod sve lečene dece. Alekser (1964) postigao je još bolje rezultate primenom preparata rastvorljivih u vodu i neposrednim ujedima pčela. Trajnije održavanje ovog efekta pokazalo se nemogućim. Naprotiv, obustavom hormonskog lečenja ili smanjenja doze vodili su obrnutom razvoju bolesti u težim oblicima. Lečenje pčelinjim otrovom pokazivalo je neposredan povoljni uticaj kod većine pacijenata: obustavljan je napad ili je nestajala sipnja, ali se terapeutski efekat često ispoljavao postepeno i zadržavao se duže posle završetka kure lečenja. Skoro kod svih pacijenata uočavalo se poboljšanje opšteg stanja i sna, smanjenje nervne razdražljivosti, nastupi astme su postali ređi i lakši ili u potpunosti nestajali. Bio je povećan vitalni kapacitet pluća za 500-1000 kubnih cm kod 28% pacijenata, za 1000 do 2000 kubnih cm kod 25% i za preko 2000 kubnih cm kod 19% pacijenata.

Kod mnogih bolesnika dobar efekat je postignut posle jedne kure lečenja pčelinjim otrovom. Kod drugih su bile neophodne dve do pet kura lečenja u toku tri do pet godina. Pčelinji otrov nije imao uticaja pre svega na slučajeve komplikovane pneumosklerozom ili na pacijente sa hronicnim pneumonijama. Kura lecenja pčelinjim otrovom trjala je 6 - 8 a ponekad i 10 nedelja.

Tokom kure pacijent je primao 5-8 mg apizartrona ili 250-500 ujeda pčela. Kao održavajucu terapiju autorka preporučuje periodično primanje antispazmodicnih i antihistaminskih preparata. Lokalne reakcije na uvođenje otrova u kožu bile su slabe. jače opšte reakcije su bile uočene kod jednog pacijenta s teškom bronhijalnom astmom na koju nije uticalo lečenje. Reakcije su savladavane intravenskim ubrizgavanjem kalcijum-dihlorida. Kod njega je nastavljena apiterapija i završena znatnim poboljšanjem stanja.

Razbojnikov i saradnici (1969) lečili su na klinici za terapiju unutrašnjih bolesti Visokog medicinskog instituta u Varni stacionarno i ambulantno 42 pacijenta od bronhijalne astme bugarskim peparatom od pčelinjeg otrova - melivenonom u vidu injekcija. Pacijenti su pre toga neuspešno ili sa kratkotrajnim efektom poboljšanja lečeni hidroterapijom, nespecifičnom i specifičnom desenzibilizacijom (10 bolesnika). Lečenje pčelinjim otrovom, sprovodjeno prema uputstvu preparata, dalo je povoljan rezultat kod 81% pacijenata, kod 43% nastupi su se znatno ređe javljali, kod 33% su se javljali ređe, a kod 90% slučajeva nastupi su bili kraći. Kod većine pacijenata poboljšali su se funkcionalni indeksi disanja, smanjeni su : histamin u mokraći, leukociti u krvi i relativan broj eozinofilnih celija u njima. Najbolji terapeutski efekat ostvaren je kod egzogenih oblika bolesti u mlađem uzrastu i kratkotrajnijeg bolovanja. Laboratorijski nalazi toksičnog dejstva preparata na jetru i bubrege su negativni. Dva pacijenta su dobila opšte alergične reakcije koje su brzo suzbijene antialergicnim preparatima. Kure lečenja melivenonom su nastavljene i završene uspešno. Kod 16 pacijenata rezultati lečenja su bili - znatno poboljšanje, kod 10 - poboljšanje, a njihovo stanje je praćeno tokom 4-12 meseci. 63% pacijenata prve grupe i 30% druge nisu dobili napad astme uopšte, a 50% onih koji su završili lečenje sa poboljšanjem ređe su dobijali napade.

Fiškov (1954) je imao dobar uspeh u lečenju pčelinjim otrovom 211 pacijenata sa hroničnom koprivnjačom, otokom Kvinkea i drugim alergijama.
Posebno se ističe efekat pčelinjeg otrova protiv zapaljenja i na ublažavanje bola prilikom lečenja oboljenja perifernog nervnog sistema. Jedna od prvih publikacija posvećenih lečenju te grupe oboljenja pčelinjim otrovom jeste članak Erusalimcika (1939) u kome saopštava da je nestao bol kod 87 pacijenata bolesnih od neuritisa i neuralgije sednog nerva posle kure lečenja od 10 do 12 dana. Kasnije je Fiškov (1954) objavio rezultate lečenja koje je sproveo preparatom sa pčelinjim otrovom (KF) na stotinama pacijenata sa oboljenjima perifernog nervnog sistema. Dobre rezultate autor je imao kod 90% slučajeva neuritisa, kod 75% lumboishialgija i kod 62% išijasa.

Preparatima KF (indeks 1) i KF (indeks 2) ubrizgavanih potkožno (od 8 do 25 injekcija u kuri) u tačke bola ili u predeo ramenog pojasa Boldina (1971) lečila je 170 bolesnika sa išijasom, išijaso-euritisima, kauditisima i pleksitisima. Ozdravilo je 110 pacijenata, stanje 40 njih se osetno poboljšalo, 20 - slabo poboljšalo jer su bili sa vrlo izraženim manifestacijama deformirajuće spondiloartroze. Neki paraklnički pokazatelji su takođe bili poboljšani kao rezultat lečenja. Krivoluckaja (1960) i Petrov (1960) lečili su ujedima pčela neuralgije trostrukog živca (lica i vilica). Krivoluckaja saopštava o skoro potupnom ozdravljenju 100 pacijenata čije je stanje praćeno od 6 meseci do dve i po godine, a Petrov - o uspešnom rezultatu kod 43 pacijenta od ukupno 50 lečenih.
Sprovodeći lečenje pčelinjim otrovom kod 50 pacijenata sa išijasom, neuritisima i polineuritisima, pleksitisima i neuromiozitima, neuralgijama sednog nerva i međurebranih nerava, Alesker (1964) uočila je kod 39 pacijenata potpuno nestajanje ili osetno manjenje bola. Da bi se rezultati učinili trajnijim, bilo je neophodno da se kura lečenja ponovi.

Mladenov i Kazandžijeva (1965) primenjivali su pčelinji otrov kožno i potkožno u većim od opšteprihvaćenih doza (0.2-3 mg) u lečenju 350 pacijenata sa neuritisom sednog neva i ramenim pleksitisom. Dotle su bez uspeha ili sa slabim uspehom pacijenti lečeni drugim lekovima. Lečenjem pčelinjim otrovom kod 40% pacijenata postignuto je ozdravljenje sa potupnom funkcionalnom rehabilitacijom, a kod 50% - osetno poboljšanje stanja.

Karneev(1971) saopštava o uspešnom lečenju 40-ero bolesnika s neuritisom slušnog nerva različite etiologije. Mnogi od tih pacijenata su pre toga višekratno lečeni raznim metodama i lekovima, ali im se sluh progresivno pogoršavao. Kod 35 pacijenata pogoršanje sluha je bilo propraćeno brujanjem u ušima. Pacijenti su bili između 20 i 60 godina starosti, a bolovli između 1 i 10 godina. Ujedi pčela (2, 4, 6 prilikom jednog postupka) pravljeni su na ušnoj školjci i na šakama. Rezultati, propraćeni audiometrički kroz tri godine, pokazali su poboljšanje sluha kod 30 pacijenat i stabilizovanje sluha kod 5. Lečenje je bilo bez rezultata kod pet pacijenata. Autor je sa uspehom lecio pčelinjim otrovom i decu između 3 i 10 godina života sa neuritisom slušnog nerva nastalim usled lečenja streptomicinom ili obolenjima u ranom dečjem uzrastu. Po njemu pčelinji otrov je jedini lek protiv neuritisa koji ne samo da zaustavlja progreivno pogoršanje sluha nego i poboljšava sluh.

Neka oboljenja perifernog nervnog sistema - neuralgija u predelu vrata, pojasa i krsta - nastala su usled degenerativnih promena na kičmi. Bodrova i saradnici (1971) lečili su 32 pacijenta sa diskogenim neuralgijama na krstima i pojasu ; 22 sa osteohondrozom u predelu vrat (neuralgije i ramenoskapularni periartritis) i 6 Behterevljevom bolešću. Preparat je ubrizgavan intrakožno u najbolnije tačke u dozama počev od 0,5 pa do 1,5-2 mg. Jednokratna doza je uvođena na nekoliko mesta, pri čemu je izbegavano ponavljanje uboda injekcije na istom mestu. Poboljšanje je imalo 75% pacijenata, uključujući i sve pacijente sa Behterevljevom bolešću: naime - ublaženi su bolovi i poboljašno opšte stanje. 

U SSSR-u su nagomilana značajna iskustva u lečenju reumatoidnog artritisa pčelinjim otrovom. Vinogradova i Zajcev (1964) saopštavaju da su u lečenju 117 pacijenata sa reumatoidnim artritisom u subakutnoj i hroničnoj fazi primenom pčelinjih uboda (svakog drugog dana od 1 do 15-20 uboda) 102 pacijenta izlečena ili im je poboljšano stanje, a to je 87%. Bolovi i otok zglobova su nestali, a normalna pokretljivost (izuzev slučajeva sa rendgenski dokazanim teškim oštećenjima zglobova) obnovljena je. Preko 80% pacijenata osećalo se bolje, imalo je dobar san i apetit. Efikasnost lečenja se dobro vidi iz rezultata kontrolne ocene autora o stanju pacijenata 2,5-3 godine posle lečenja. Od 54 pacijenta s I stepenomfunkcionalne nepotpunosti (otekli zglobovi sa bolovima i izvesna ograničenost pokretljivosti) - posle lečenja 42 (78%) osećala se dobro. Od 33 pacijenta sa II stepenom funkcionalne nepotpunosti (otekli zglobovi sa bolovima i ograničena pokretljivost, kao i slabe izmene na rendgenogramu) 19 njih (57 %) osećalo se dobro. Od 19 pacijenata sa III stepenom funkcionalne nepotpunosti (reumatski artritis koji je doveo do teških oštecenja zglobova) samo 5 njih (25%)osećalo se bolje.

Slične rezultate je dobila Alesker (1964) na klinici za interne bilesti Lenjingradskom medicinskog instituta u lečenju reumatoidnog artritisa pčelinjim otrovom. U ovo kliničko istraživanje su pored grupe od 410 reumatičara, lečenih ujedima pčela ili apizartronom, bile uključene i dve kontrolne grupe od ukupno 154 pacijenta sa reumatoidnim artritisom koji su bili lečeni glikokortikoidnim hormonima i salicilatima. Neki pacijenti su bili podvrgnuti dvema do pet kura lečenja pčelinjim otrovom. Rezultati pokazuju izrazito dobar terapeutski efekat pčelinjeg otrova u lečenju pacijenata sa eksudativno-poliferativnim i fibrozno-skleroticnim oblikom reumatiodnog artritisa. Nestali su reumatioidni tendovaginitisi i bursitisi, razneta supotkožna reumatska zapaljenja i u potupnosti su likvidirani neuritisi.

Na eksudativni oblik artritisa uticaj je bio slabiji. Primena pčelinjeg otrova kod subakutnih i hroničnih oblika oboljenja je preka autorki izvanredna metoda lečenja vecine pacijenata i ujedno s tim najjače od svih sredstava kojima je tada raspolagala klinika. Dokaz ovakve ocene su i kasniji rezultati lečenja reumatoidnih bolesnika. Pacijenti iz svih grupa su po izlasku iz bolnice podvrgnuti održavajućem lečenju salicilatima (i periodično butadionom) u toku 1-2 nedelje svakog meseca. Kod teških slučajeva reumatiodnog artritisa Alesker je primenjivala kompleksnu terapiju pčelinjim otrovom i (u manjjim dozama) glikokortikoidnim hormonima. Tako je lečena sa vrlo dobrim rezultatima grupa od 100 pacijenta.

Na dve minhenske reumatološke klinike Steigewaldt i saradnici (1966) lečili su injekcionim preparatom forapinom koji sadrži pčelinji otrov kao osnovni aktivni sastojak, 50 pacijenata sa reumatoidnim artritisom, periartritisom i epikondilitisom. Autori su koristili i plecebo. Oni iznose ovakve rezultate lekovitog efekta - kod forapina 86%, akod placeba -55% pacijenata. Tih 55% obuhvata lakša poboljšanja stanja - verovatno reuzltat sugestije i bolnickog režima. Navodi se ublažavanje bola, povećanje pokretljivosti zglobova i nestajanje natekline. Autori su utvrdili da kod bolesnika koji se leče glikokortikoidima, pčelinji otrov može da smanji potrebuza njima do minimalnih i neškodljivih doza.

Prilikom klinickog ispitivanja bugarskog injekcionog preparata sa pcelinjim otrovom - melivenona na više od 400 pacijenata sa zapaljenjima zglobova u suphronicnom i hronicnom stadijumu, uocen je pozitivan rezultat kod 75-88% slucajeva. Timovi iz klinika Medicinskog instituta u Plovdivu, ISUL u Sofiji i banjskog sanatorijuma u Custendilu saopštavaju o potpunom nestanku bolova i otoka i o vrćanju pokretljivosti zglbova, (što je u zavisnosti od toga koliko su teški slučajevi) ostvarenim kod 40-75% pacijenata. Neki lekari ocenjuju kao povoljan terapeutski efekat melivenona i s obzirom na mogućnost da se smanji ili u potpunosti obustavi primena glikokortikoida, salicilovih ili butacolidinovih preprata kod bolesnika koji su dotle neprestano lečeni njima.

U objavljenim monografijama vinogradova i Zajcev (1964) i Alesker (1964) saopštavaju o lečenju pacijenata sa reumatskim poliartritisom ujedima pčela. Autori ističu da su pogodni za lečenje pčelinjim otrovom suphronicni i hronični oblici bolesti. Kod njih su oni ostvarili dobre rezultate - smanjeni su ili su nestali otoci i bolovi u zglobovima i poboljšan RUE (brzina taloženja eritrocita).

Dobre rezultate su primenom sovjetskog preparata apitoksa (0,1-1 mg pcelinjeg otrova dnevno) ostvarili i Cigankov i saradnici (1971) u lečenju hroničnog reumatskog poliartritisa u fazi koja prelazi u akutnu.

Poslednjih desetak godina primećuje se tendencija da se bolan i tehnički nezgodan ujed pčela i kožno ubrizgavanje pčelinjeg otrova koje angažuje lekarsko osoblje zamene pogodnijim i manje bolnim načinima primene - elektroforezom i fonoforezom ( uvođenjem otrova u kožu ultrazvucnom energijom).

Kaplun i saradnici (1971) iz Centralnog naucnoistraživackog instituta za fizioterapiju i elektroterapiju u SSSR-u primenili su elektroforezu sovjetskim preparatom apiforom (tablete sa (1 mg pčelinjeg otrova) na 76 bolesnih od deformirajućeg poliartritisa i neuralgija u predelu pojasa i krsta. Posle bioloških ispitivanja kako pacijenti podnose otrov, autori su stavljali rastvor preprata na oba pola i postepeno povećavali koncentraciju pčelinjeg otrova (od 0,05 do 0,5 mg/kg) i trajanje elektroforeze (od 10 do 20 min.). Kure lečenja su trajale prosečno po 27 dana. Pozitivni rezultati su postignuti kod 92% pacijenata, pri čemu je kod 76% poboljšanje bilo osetno ili umereno izraženo. Pored poboljšanja kliničkih indeksa (bolovi u zglobovima, ukočenost muskulature, ograničenost pokreta) kod tih bolesnika konstatovano je i poboljšanje elektrofizioloških pokazatelja funkcionalne sposobnosti nervno-mišicnog aparata.

Uvođenje pčelinjeg otrova elektorforezom primenjivano je sa veoma dobrim rezultatima kod oboljenja motornog aparata i perifernih živaca i u nekim bolničkim ustanovama u Bugarskoj.

Preparat apifor primenijivan je i u lečenju postoperativnih ožiljaka na rukama posle operacija zbog oštećenja zglobova, tetiva i nerava (Razvozova, 1971). Postoperativni ožiljak je posle 15-20 postupaka uvođenja otrova elektroforezom bio mekan, pokretljiv, nije bio povezan ili je slabo bio povezan sa donjim tkivom. Rezultati funkcionalne rehabilitacije ruke kod 47 pacijenata lečenih apiforom bili su znatno bolji od rezultata kod kontrolne grupe operisanih na koje preparat nije primenjivan. Grupa od 42 pacijenta sa velikim ožiljcima od opekotina, starih od 4 meseca do 5 godina takođe je bila podvrgnuta lečenju apiforom. Dobri rezultati, uključujući i obnavljanje funkcionalne aktivnosti tkiva oštećenih kontrakturama, ostvarni su kod relativno svežih cikatriksa - nastalih pre 6-12 meseci. Autorka preporučuje elektroforezu pčelinjim otrovom u ranom postoperativnoom periodu radi sprečavanja nastanka grubih ožiljaka.

Terapeutski efekat otrova na posledice od zarastanja rana rezultat je njegovih antiupalnih svojstava i dejstva vrlo aktivne hialuranidaze koja razgrađuje hialuronovu kiselinu - intercelicnu materiju vezivnog tkiva.

Svojstva pčelinjeg otrova - sposobnost da deluje protiv zapaljenja, da proširuje krvne sudove i sprečava zgrušavanje krvi razlog su što se koristi u lečenju endarteritisa (zapaljenje arterijalnog zida) i arterioskleroze sudova udova. Vinogradova i Zjcev (1964) saopštavaju da je primena pčelinjeg otrova (ubrizgavanjem i elektroforezom na 182 pacijenta sa endarteritisom dala dobar rezultat: dugotrajnu remisiju bolesti kod 75 bolesnika (41%) koji su bili u početnom stadijumu bolesti. Zadovoljavajuci rezultat - klinično poboljšanje postignuto je kod 106 pacijenata (64%), većinom u poodmaklom stadijumu bolesti. Od 318 pacijenta sa arteriosklerozom udova samo je kod 58 (18%) imao efekat. Zadovoljavajući rezultat je zabeležen kod 242 pacijenta (76%) u drugom i trećem stadijumu bolesti.

Bugarska lekarka P. Počinkova uvela je u terapijsku praksu (1965) primenu pčelinjeg otrova kombinovanu sa ultrazvukom. Dva lekovita faktora deluju jednosmerno na patološke procese u organizmu. Zajedno sa Počinkovom utvrdili smo da ultrazvuk ne škodi biohemijskim svojstvima otrova, a u terapeutskim dozama blago povećava njegovu toksičnost i antibakterijsku aktivnost (Škenderov i Počinkova, 1968). Utvrđivanjem nivoa askorbinske kiseline u nadbubrežnom sistemu posle kombinovane primene pčelinjeg otrova i ultrazvuka. Počinkova je dokazala da pčelinji otrov, mada i u neutvrđenim proporcijama u odnosu na količinu stavljenu na kožu,prelazi u organizam kroz kožu. Otrovom u koncentraciji 100-150 mg% u vidu masti razmazane po koži i snagom zvuka 0,2-1,5 W/cm u toku 5-12 minuta. Počinkova (1972) lečila je 326 pacijenata sa degenerativnim bolestima kičme. Degenerativni proces je lokalizovan u predelu vrata (165 pacijenata), grudi (38) ili pojasa na kičmi (105), a kod 18 pacijenata - sa mešovitom lokalizacijom. Posle 12-15 tretmana, obavljenih svakodnevno bol je nestao kod 194 pacijenta (59,5%) a kod 98 (30%) smanjena je snaga i opseg bola ili se on pojavljivao samo u provokativnim uslovima (premor, prehlada). Vegetativni bol (duboki, difuzni) lakše je ublažavan od onog kod radikulitisa koji je obično površinski, prugast i lokalizovan. Ukočenost mišićno-vezivnog aparata oko bolesnog mesta je konstatovana kod 82% pacijenata. Posle lečenja vraćen je normalni mišićni tonus kod 60%, a kod 19% je poboljšan. Kao rezultat lečenja kod većine pacijenata je narušena osetljivost obnovljena do normalne ili je poboljšana. Na kontrolnoj grupi pacijenata koji su lečeni samo ultrazvukom uočen je slabiji efekat - bol je nestao ili smanjen kod 65%. Kombinovano lečenje je kod nekih pacijenata nastavljeno ponavljanjem tretmana. Na kontrolnim pregledima posle 1-3 godine utvrđeno je da su se povoljni rezultati zadržali kod 90% od ukupno 282 pacijenta koji su došli na pregled. Rendgenska slika oštećenja kičme nije promenjena (71,7% pacijenata sa osteohondrozom u početnoj fazi i 28,3% u poodmakloj). Međutim, kalcifikati na ramenom zglobu su se razneli kao rezultat lečenja kod 36 od ukupno 40 pacijenata sa ramenim periartritisom.

Šerban je lečio (1976) dve grupe po 25 pacijenata sa artrozom na jednom ili na oba kolena. Jedna grupa je bila tretirana 10 puta ultrazvukom (0,5 W/cm za 5-10 min) posle mazanja kolena mašću forapin a druga grupa je tretirana na isti način ali je umesto forapinom - mazana mašću koja sadrži hidrokortizon. Kod prve grupe je ostvaren bolji rezultat - nestajanje ili smanjenje bolova, otoka i ograničenosti pokreta kod 70% pacijenata i smanjenje bolova a zadržavanje otoka i ogrničenosti pokreta kod 25% dok je kod druge grupe efekat na te pokazatelje bio 52, odnosno 30%. Verodostojnost razlika između dve grupe nije dokazana statistički. 
Slične rezultate su postigli Baltuškjavicus i saradnici (1978) u lečenju dve grupe pacijenata sa deformirajućim osteoartrozama i periartritisom, od kojih je jedna tretirana ultrazvukom i linimentom (gustotecnom mešavinom) apitrit, a druga - ultrazvukom i hidrokortizonovim preparatom za mazanje. Autori su koristili dupli slepi eksperiment (tretiranje samo ultrazvukom) sa placebom da bi procenili efikasnost oba preparata. Rezultati lečenja pčelinjim otrovom i ultrazvukom su neznatno bolji (statistička verodostojnost razlika ne bi mogla da se postigne) nego u lečenju hidrokortizonom i ultrazvukom.

Novu kombinovanu metodu lečenja pčelinjim otrovom - apiterapiju sa akupunkturom - predlaže Šerban (1976). Autor je lečio 25 pacijenata sa neuralgijama (pojasno-sednim, vratno-ramenim, na butinama i licu) ubodima sa pčelinjim otrovom u tačke tela koje se u akupunkturi koriste za lečenje tih bolesti. Dobri rezultati su ostvareni kod 85% slučajeva, a zadovoljavajuči kod 10%. U ovom istraživanju nije bilo kontrolne grupepacijenata za poređenje. Autor se poziva na jedno svoje ranije istraživanje kad je pčelinji otrov ubrizgavan u tačke bila pacijentima koji su imali neuralgije slične po stepenu težine i po vrsti. Terapeutski efekat je ostvaren najviše do 60-70% slučajeva. Po njemu akupunkturna apiterapija usklađuje specifično dejstvo pčelinjeg otrova sa refleksnim terapeutskim dejstvom dalekoistočne akupunkturne prakse.

Zapaljiva ginekološka oboljenja nisu u prošlosti lečena pčelinjim otrovom i stoga eksperiment Ljašcenka (1971) sa 700 pacijentkinja sa adneksitisima, perimetritisima i endometritisima koje je lečio apizartronom ima vrednost novatorskog rada. Bolničkom lečenju podvrgnuto je 290 pacijentkinja sa akutnim i subakutnim zapaljenjima materice i okolnog tkiva, infiltrativnim i tumoroidnim zapaljivim oštećenjima jajovoda i endometrijama. Ambulantno je lečeno 410 pacijentkinja sa hroničnim adneksitisom, hroničnim perimetritisom i cistoidnim zapaljivim obrazovanjima na jajovodima. U prvim danima lečenja apizartronon, bolovi su u upalnim ognjištima osetno smanjeni i u većini slucajeva potpuno nestali, temperatura je spala i opšte stanje je znatno poboljšano.

Upalne izmene na oštećenim organima počele su da se smanjuju i oni su postepeno obuhvaćeni procesima obnavljanja. Kao reuzltat lečenja apizartronom kliničko ozdravljenje i znatno poboljšanje nastali su kod 623 pacijentikinja, odnosno kod 89% lecenih. U kontrolnoj grupi od 100 pacijentkinja koje su lečene kompleksno od zapaljenja bez pčelinjeg otrova ovakva efekat je uočen kod 58%. Kontrolni pregled posle 2-3 godine pokazali su trajnost terapeutskog efekta kod 200 pacijentkinja lečenih apizartronom. Od 40 pacijentkinja sa hroničnim zapaljenjima i sterilitetom koje su izdržale tri kure lečenja apizartronom, 15 (32,7%) ostalo je u drugom stanju i rodilo decu u normalnom roku. Kod 0,7% pacijentkinja moralo se obustaviti lečenje zbog opštih manifestacija, nastlih usled preosetljivosti prema otrovu.

Kožuhar (1981) u poslednje vreme saopštio je o uspešnoj primeni pčelinjeg otrova u novoj oblasti patologije - u lečenju psorijaze - hroničnog kožnog oboljenja sa nejasnom etiologijom, koje se teško leči i često je komplikovano izmenama u zglobovima. Lečenju ujedima pčela podvrgnuto je 18 pacijenata sa psorijazom - 11 sa diseminiranom psorijazom i 7 sa artropaticnom. Već prva 2-3 dana stacionarnog lečenja počeo je obratni razvoj promena na koži. Progresivna faza oboljenja je posle 6-7 dana lečenja zaustavljena a za još 2-3 dana počeo je i obratni razvoj promena na koži. Bolovi u zglobovima bolesnika sa artropaticnom psorijazom smanjeni su i kroz 5-7 dana nestali u potpunosti. Pet-šest meseci posle lečenja konstatovano je klinično ozdravljenje kod dve pacijentkinje, kod 15 pacijenata promene na koži su imale ogrničeni karakter, a kod jednog se tri meseca posle lečenja bolest aktivirala. Prema autoru ovi rezultati svedoče o visokoj efektivnosti lečenja psorijaze pčelinjim otrovom, posebno kod artropaticnih oblika.

U mnogim člancima i monografijama o medicini pčelinjih produkta naglašen je kurativni uticaj pčelinjeg otrova na hipertoniju. Konstatuje se pad krvnog pritiska za 20-40 mmHg posle lečenja otrovom. Istraživanja u tim slučajevima, međutim, nisu uključivala tretiranje kontrolne grupe placebom i rezultati nisu evidentirani u uslovima duplog slepog eksperimenta.

Kad se ima u vidu neurogena etiologija hipertonije, ovi nedostaci ocenjivanja kliničkih rezultata (a i nedovoljno izraženi pozitivni rezultati) dovode u sumnju lekoviti efekat pčelinjeg otrova na hipertoniju. Takav je i zaključak Alesker (1964) posle njenog eksperimenta lečenja ove bolesti pčelinjim otrovom.

Na kraju navodimo podatke iz publikacija autora koji saopštavaju rezultate primene preparata sa pčelinjim otrovom za spoljašnju kožnu upotrebu najudobnijih za masovnu praksu u domaćim uslovima i najšire korišćenih u svim zemljama Evrope, a takođe i Azije i Australije.

Liniment (gustotecnu mešavinu) sa pčelinjim otrovom forapin koristio je Beck (1962) (u nekim slučajevima kombinovano sa peroralnim sredstvima protiv reumatizma) u lečenju neuralgija u predelu vrata, grudi i pojasa: vratne migrene, brahialgije, rameno-plećnog periartritisa, interkostne neuralgije, lumbaga i ishijalgije, takođe i simptoma deformirajucćh artroza raznih zglobova. Posle sistematskog lečenja više od 200 bolesnika u toku nekoliko nedelja, kod 80% bolovi su u potpunosti nestali. Kao bitne činioce efekta terapeutskog tretmana autor navodi proširenje krvnih sudova, crvenilo i zagrevanje koji se pojavljuju posle mazanja linimentom. Kod slučajeva otpornih na lečenje i kod recidiva bilo je neophodno da se preparat ubrizgava na mesto bolova nekoliko puta, tokom 24 časa najmanje nedelju dana. Pored simptomatičnog efekta preparata, autor smatra da on utiče i na upalne procese u dubini. Po njemu mast sa pčelinjjim otrovom poboljšava stanje i radnu sposobnost pacijenta sa lakšim oblicima bolesti (ovakvo lečenje ih ne odvaja od kuće i radne sredine). Beck (1962) preporučuje i preventivnu primenu masti kod bolesnika koji su osetljivi na uticaj klime - promenu vremena, ili na uslove rada i življenja.

Na modelnom zapaljenju, izazvanom potkožnim ubrizgavanjem kaolina pacovima, Petkov i Ovacrov (1970 ustanovili su terapeutski efekat bugarskog preparata melivenona (mast). Mazanje i utrljavanje u kožu eksperimentalnih životinja ograničilo je i ubrzalo savladavanje modelnog zapaljenja.

Klinička isitivanja preparata melivenon (mast) na nekoliko većih klinika potvrdila su njegovu osnovu indikaciju u lečenju srednje teških slučajeva zapaljenja perifernih živaca lokomotornog aparata i poremećaja u perifernom krvotoku i kao samostalno terapijsko sredstvo kod lakših oblika tih bolesti.

Grupu od 47 bolesnika sa neuralgijom u predelu pojasa ili krsta, sa diskogenim sindromom ili bez njega, kao i sa vratnom osteohondrozom sa radikulitisnim sindromom, Bobrova i saradnici (1971) podvrgli su lečenju - mesta bolova su svake večeri mazana apinilom (mast) koji sadrži pčelinji otrov. Efekat umirivanja bola konstotovan je kod 45 lečenih. On je bio slabiji od efekta injekcionog preparata apikaina koji su autori primenjivali u isto vreme kod sličnih oboljenja.

Posebni oblik preparata forapina za hidroterpaiju na rukama i nogama usklađuje mehanizam dejstva pčelinjeg otrova na koži sa fizioterapeutskim efektom kupanja. Ovaj oblik je Stejnhoff (1962) koristio za lečenje živčano-cirkulacionih, vegetativno-distonicnih, arterioskleroticnih i poremecaja u dotoku krvi u ruke i noge posle trauma, kao i za lecenje reumatoidnih oboljenja mišica i zglobova udova . Pozivajuci se na iskustva u lecenju više od 200 pacijenata, autor istice brzi efekat na bol i na simptome poremecenog krvotoka. Konstatovano je znacajno i trajno povecanje kožne temperature a oscilogram je pokazao poboljšanje dotoka krvi u tretirane udove. Poboljšanje cirkulacije krvi i zaustavno dejstvo na upalnu reakciju u tkivima koji se postiže delimicnim kupanjima i pcelinjim otrovom, ubrzavaju nestajanje otoka oko veza zglobova posle uganuća, iščašenja i drugih trauma. Istim mehanizmom povoljno se utiče na ishranu i funkcionalnu aktivnost udova oslobođenih od gipsovog zavoja.

Brzi i dobar terapeutski efekat pokazala je i hidroterapija sa bugarskim preparatom melivenonom. Klinička ispitivanja tog terapeutskog sredstva lečenjem blatom u poliklinici u Varni (Peševski i Vasilev, 1969) imala su sledeće rezultate: povoljan efekat je ostvaren na 90% bolesnika sa reumatoidnim artritisom. Vrlo demonstrativan je efekat delimičnih kupanja sa melivenonom u lečenju tendovaginitisa za koji Pilosof (1969) saopštava da je nestao skoro u potpunosti kod 80% pacijenata.

Opisani primeri primene pčelinjeg otrova u kurativi pružaju mogućnost da se izvuku neki osnovni zaključci o karakteru njegovog terapeutskog dejstva. Najvidljiviji i najbolje izražen u svim načinima primene otrova je njegov efekat umirenje bolova. Antiupalno dejstvo nastaje sporije nego kod glikokortikoidnih i preparata sličnih aspirinu, ali je mnogo trajnije. Svi lekari konstatuju tonizirajući efekat pčelinjeg otrova na bolesnike. U mnogim slučajevima dobri terapeutski efekti su se pojavljivali pošto su već bile iscrpljene mogućnosti terapije drugim lekovima. Na teške i komplikovanije oblike oboljenja uticaj lečenja otrovom bio je slabiji. Rendgenski nalazi kod reumatioidnog artritisa i deformirajucih osteoartroza nisu se menjali i pored osetnog kliničkog poboljšanja stanja pacijenata. Kalcifikati oko zgloba kod ramenog periartritisa razneli su se. Ističu se bol i nemogućnost da se ujedi pčela primenjuju na deci i labilnim nervno-obolelim. Kad su primenjivane doze veće od opšteprihvaćenih, konstatovano je njihovo bolje terapeutsko dejstvo. Nisu konstatovane nepoželjne reakcije zbog toksičnog dejstva i pored dugotrajne primene otrova.

Tokom kura lečenja ujedima pčela ili ubrizgavanjem otrova pojavljivale su se opšte i lokalne alergične reakcije kod 2-8 procenata bolesnika, nezavisno od toga što su svi pre lečenja ispitivani da li nisu preosetljivi. Konstatovane su i mikronekroze na mestu injekcija kod 1-3% slučajeva. Autori reaguju na različit način kad se pojave alergične reakcije. Neki zaustavjaju lečenje a drugi savlađuju reakciju antialergičnim sredstvima i nastavljaju lečenje...

Dosadašnja iskustva u terapeutskom korišcćnju pčelinjeg otrova pokazuju njegove velike kurativne mogućnosti, ali ujedno s tim i ocrtavaju neophodnost primene preparata od prečlišćenih komponenata otrova sa preciznije određenim dozama i indikacijama i sa smanjenim ili otklonjenim alergenim svojstvima.