Ribica - slatkovodne ribe Balkana

Za vreme bombardovanje NATO pakta na našu zemlju 1999. godine, vojne vlasti nisu dozvoljavale pristup širem području Dunava u zapadnoj Bačkoj. Zahvaljujući toj odluci, štuka se u našem kraju bogato i na miru izmrestila. Već ujesen se to moglo primetiti po primercima od 200-300g koje smo mi puštali, a njihovi prirodni neprijatelji iznosili na pijacu. Sledeće, 2000. godine je ulov štuke na Dunavu bio jedan od najboljih u prethodnoj deceniji. Bilo je preko dvadesetak primeraka od 2-6 kg. One koje smo sin Matija i ja lovili, završavale su na promaji. Naime svaki primerak je proveo oko 15 dana, u sušari, specijalno napravljenoj u tu svrhu. Iz starog televizora sa nogarima, izbacili smo svu elektroniku i ekran van, obložili sanduk sa komarnikom i od toga sklepali sušaru za ribu. Za dugih zimskih noći, grickali smo šušenu štuku i prisećali se dana kada smo je lovili. Jedared, moj drug Sima, inače poznati Somborski bridžista, videvši šta mi to grickamo, uspeo je da izmami par štučjih polutki. Na foru kao njegov ćale pravi neki dalmatinski specijalitet od sušenog bakalara, pa da proba i od ovoga. Nekoliko dana nakon toga, doneo nam je šerpicu tog bućkuriša, i ja sam se razvalio... Naprasno sam se zaljubio u to jelo. Kusali smo ga te zime još par puta i kovali planove kako da se obezbedimo za sledeću zimu...

Kad ono šipak! 2001. je bila ubedljivo najlošija po pitanju ulova štuke. Koliko se sećam cele godine sam imao samo jednu od oko 400g koja je ostala u vodi. Složenca nismo jeli, a kad ćemo ne zna se. Sem što je sama priprema ovog jela spora i komplikovana, ona zahteva oko pola kile sušene ribe, a to je otprilike oko 4-5 kg sveže. Ali ne može se sušiti makar šta. Sem štuke jedino se još smuđ pokazao kao pogodan, dok je ostala riba masna i nakon sušenja te masne naslage ostaju i daju ribi veoma neprijatan miris, a o ukusu i da Vam ne pričam. Iako smo smuđa hvatali po dunavu 2001. nekako ga više volimo prženog.

2002. je taman dala 4 primerka štuke kilašice, kada nas je Dunav, svojim ogromnim vodostajem poterao u unutrašnjost. Ponovo smo morali da se "selimo" na Bajski kanal. Sila boga ne moli, pa smo tako i uradili. Štuka je ovde prethodnih godina potamanjena ali smo zato lane u septembru imali dobar ulov basa, od kojih je bilo petnaestak preko kilograma a najveći je bio 1800.g. Shodno tome, računali smo da ćemo ga »prebiti« i ove godine. Ubeđeni u bar dva dvokilaša, naoštrili smo trokrake na voblerima i krenuli. Za 10 izlazaka na vodu, jedan od 1680g, jedan od 1450g, tri-četiri trofrtaljca i desetak četiristogramaša se može opisati kao izuzetno poražavajući ulov. Gde li su nestali oni prošlogodišnji? U kakvoj su vezi bas i štuka, još nismo odgonetnuli, ali sigurno ima nešto... Naime štuka nam se vratila. Doduše sitniji komadi no i to ohrabruje. Početkom oktobra, čuh ja od Šećerka, našeg regataškog kuvara, da su sušeni bulježi isti kao i sušena štuka i da se po ukusu ne može odgonetnuti o kojoj ribi se radi. Bingo!!!

Već pogađate da je za sledeće pecanje sve prepakovano na pampurčiće. Ustvari montirali smo jednokrake na laku artiljeriju a trokrake na jasenove mladice za slučaj da se prevari i koja štuka. Do kraja novembra nalovili smo oko osamdesetak bulježa u proseku teških 200g. Najvećeg od 350g ulovio je Matija 09.11. Uz sve to bilo je i nekoliko štuka a to znači da se složenac vratio na naš jelovnik!

Kako i na čega najlakše uloviti bulježa? Uzima glistu, hoće i parče kedera ili filet, ali nepriskosnoven je živi mamac. Odgovarajućem po veličini, skoro nikad ne odoleva. Naranvo da i tu ima finesa. Pucavac je mamak broj jedan. Što bi rekao njegov bruder Pero: "Koliko pucavaca toliko bulježa!" Neki pucavca ovde nazivaju i kućahal a najpoznatiji je kao gavčica. Ako nemate pucavaca, koga uglavnom samo čerencem možete uhvatiti ako ih napipate gde su, i sitnije crvenperčice i bodorčice daju dobre rezultate. Buljež ima kratak želudac i obožava pljosnate mamke. Kada nemate ništa bolje, mogu da posluže i sitni sunčani karasi pa i babuškice. Pokazalo se da buljež najbolje uzima u sumrak i ujutro. Takođe smo primetili da preferira bistru vodu. Verovatno vidi dalje pa se i sa većih daljina upućuje na gozbu. Najlepši primerci dođu kada uspete mamak postaviti nešto iznad dna. I šta još? Kada imate čamac, a odlučite se na zabavu sa bulježima, petnaest minuta na jednom mestu je sasvim dovoljno da ako ne dođe niti jedan, promenite mesto. Jer ako za to vreme nije potegao nijedan, znači da ih tu nema. Premestite se dalje. Rakite i drugo granje nikako ne obilazite jer im je tu omiljeno stanište. Isto tako veoma voli betonske građevine u vodi, kao što su brane, prevodnice, molovi i sl. Mnogi ribolovci ga ne vole, neki ga čak ostavljaju da ugine na obali. Istina je da se teško čisti, ali se to isplati u svakom pogledu. Buljež je riba koja ima najmanje kostiju od svih vrsta koje lovimo u našim vodama. Ukusan je i u čorbi i pržen (sa tanjirače nema ništa lepše).

Duško Obradović